Originally posted by starsailor
od onolike knjige ti si samo ovo citirala?
c´mon pa ima tamo i drugih ¨stereotipa¨ da bi se otvorila tema protiv lezbejskog feminizma.
Ovo uopšte nije tema PROTIV lezbejskog feminizma, nego O lezbejskom feminizmu.
Citat koji sam dala namerno nije mnogo dugačak, da ne bih udavila čitateljstvo ogromnim uvodnim postom. A dala sam link na knjigu, da se može pogledati i detaljnije, koga interesuje.
Ali evo, da se ne gnjavite sa čeprkanjem po knjizi, daću sada još jedan, malo duži citat, u kojem se govori o lezbejskom feminizmu - i mislim da je to otprilike sve što se o tome može naći u onolikoj knjizi od oko 450 strana.
Sve dugine boje ženskog pokreta
Jedna grupa feministkinja koja je šezdesetih godina počela da daje jasne obrise svojoj vekovima sistematski brisanoj egzistenciji, osobito se drži teze o korenitoj razlici među ženama i muškarcima, koju ne samo da nije moguće, nego nije ni neophodno poravnavati. Lezbejski feminizam istovremeno i jeste i nije izdvojeno poglavlje unutar drugog talasa. Iako neretko ostaju na marginama feminističkog pokreta, lezbejke su na njemu i voljno i nevoljno ostavile neizbrisiv pečat.
Izrazi lavender menace (ružičasta napast) i lavender herring (ružičasta „varalica“),51 aktuelni šezdesetih godina XX stoleća, dočaravaju odnos šire javnosti, ali i heteroseksualnih feministkinja prema lezbejkama u pokretu. Kako se za feminizam od njegovih najranijih početaka vezuju stereotipi o muževnim ženama koje krše naloge sopstvenog pola i ugrožavaju stabilnost osnovne društvene jedinice, feministički pokret se oduvek s nelagodom vezivao uz lezbejke, paradigmu žene koja, uslovno rečeno, uopšte ne zavisi od muškaraca. „Ružičasta varalica“ odnosi se utoliko na često veoma uspešnu taktiku kojom se heteroseksualne žene u javnom diskursu odvraćaju od feminizma, njegovim potpunim poistovećivanjem s lezbejstvom. Druga je anegdota svoju upotrebu nalazila i u samom feminističkom pokretu: Beti Fridan (Betty Friedan), osnivačica Američke nacionalne organizacije za žene (NOW), i danas najbrojnije ženske organizacije u SAD, 1969. godine u lezbejkama prepoznaje „ružičastu napast“ koja je kočila ostvarenja interesa celokupnog ženskog pokreta.52
Gledan sa strane, najčešće muškim očima, feministički pokret nije mogao izbeći ovakvo etiketiranje. „Lezbejka je etiketa koju je izmislio muškarac, nametnuta svakoj ženi koja se usuđuje da bude jednaka, da se usprotivi njegovim preimućstvima ... da istakne prvenstvo sopstvenih potreba... Starije žene će se prisetiti da je donedavno svaka uspešna, nezavisna žena čiji se život ne okreće samo oko muškarca, o sebi mogla čuti tako nešto. Jer ako je žena nezavisna u ovom seksističkom društvu, ona ne može da bude žena – ona mora biti lezbejka.“53 Etiketiranje je imalo dvostruko negativne učinke po feministički pokret: ono je odista usporavalo realizaciju ženskih zahteva, ostavljajući pritom specifično lezbejske probleme na rubovima „opšteženskih“ okvira.
Pristanak heteroseksualnih feministkinja, odnosno većinske grupe, na ovu patrijarhalnu strategiju isključivanja, direktno je doveo u pitanje smisao sestrinstva. Jer, kako god da se definiše lezbejski identitet (žena koja se identifikuje kao žena, žena koja voli ženu, žena koja je u potpunosti nezavisna od muškarca, samo su neke od tadašnjih definicija), on je pre svega ženski, a za politiku identiteta ovo je bilo presudno određenje. Zbog toga će Beti Fridan kasnije povući reč, a feministički pokret će se tokom sedamdesetih godina umnogome otvoriti prema lezbejkama, iako to ponekad nije prelazilo prag političke korektnosti. To ne treba da nas začudi, ukoliko imamo na umu da je teza o prisilnoj heteroseksualnosti, primera radi, objašnjavala način na koji funkcioniše patrijarhat, s čime se nikako nisu mogle složiti mnogobrojne žene koje su doslovno „spavale s neprijateljem“. Iako je, dakle, sâm pokret davao osnova za teze kakva je ona o lezbejskom kontinuumu,54 budući da su žene u ovo doba intenzivno otkrivale žensko prijateljstvo i, uopšte uzev, odnose koji nisu ograničeni na tradicionalne heteroseksualne odnose (gde se ne misli nužno na seksualni odnos dveju žena), zaključci do kojih su dolazile lezbejske feministkinje neretko su bili odveć radikalni i za najradikalnije među heteroseksualnim ženama.55
I upravo će ta dvosmislena pozicija koju su lezbejke zauzimale u ženskom pokretu njima omogućiti da, s jedne strane, na najkonsekventniji način izvedu esencijalističke odlike ženskog identiteta (lezbejka je zapravo jedina prava žena, budući da se investira isključivo u žene), i da, s druge, identitet „žene“ dovedu u pitanje, ne prepoznajući se u njemu.56 Uz rasprave o pornografiji i takozvane seksualne ratove koji otpočinju krajem sedamdesetih godina,57 upravo će ova praznina lezbejskog iskustva u univerzalnom iskustvu Žene započeti dugu fazu unutrašnje kritike feminizma.
Fusnote:
51 Ružičasta boja se dovodi u vezu s lezbejstvom. Idiom red herring upućuje na nešto uzgredno čime se skreće pažnja sa same stvari, dok medijski često korišćena fraza red menace u doba hladnog rata upućuje na opasnost koja dolazi iz Rusije.
52 Videti
www.wikipedia.org/wiki/lavender_menace, stranica posećena 5.5.2006.
53 Radicalesbians (1997). „The Woman Identified Woman“, The Second Wave, ur. Linda Nicholson, Routledge, New York and London, str. 154.
54 V. Rich 2002.
55 Sugestivni tekst kolektiva Radicalesbians govori upravo o tome. Posle sjajne analize (ljubavi, seksualnosti, svojine) koju je moguće primeniti u opštem feminističkom kontekstu, sledi zaključak s kojim se ne mogu složiti sve žene, ma koliko uverljivo i konsekventno bio izveden: „Sve dok pokret za žensko oslobađanje nastoji da oslobodi žene ne sučeljavajući se s osnovnom heteroseksualnom strukturom koja nas vezuje za naše tlačitelje, ogromne količine energije oticaće na pokušaje da se usklade svi pojedinačni odnosi s muškarcem (...) – u nastojanju da se od njega stvori ’novi muškarac’, u zabludi da će nam to omogućiti da budemo ’nove žene’. To očito deli našu energiju i zalaganja, onemogućujući nam da se predamo konstruisanju novih obrazaca koji će nas osloboditi.“ (Radicalesbians: 157)
56 V. Wittig, Monique (1997). „One is Not Born a Woman“, The Second Wave, ur. Linda Nicholson, Routledge, New York and London.
57 Ako se kontroverzno pitanje pornografije ostavi po strani (v. Zaharijević, Adriana (2005). „Fenomen pornografija“, Žene u javnom prostoru: od nevidljivosti ka vidljivosti i nazad, ur. Marija Lukić, Glas razlike, Beograd), sex-wars nam rečito govore o mogućim tipovima praktičnih sporova koji će kasnije izroditi plodne teorijske potomke. Queer teorija, recimo, svoje začetke nalazi upravo u ovom često marginalizovanom problemu.
Lezbejski feminizam sedamdesetih bio je, naime, usredsređen na kritiku penetrativnog seksualnog odnosa, koji je predstavljan kao paradigma muškoženskog odnosa uopšte. Insistiralo se na seksu u kojem nema određenih uloga, u kojem se podstiče isključivo nežnost, koji zapostavlja ili čak poništava mogućnost vaginalnog orgazma zbog drugih aspekata seksualnog užitka, što se u prenesenom smislu može poistovetiti s idejom lezbejskog kontinuuma Edrijen Rič (Adrienne Rich). Takozvane pro-seks lezbejke, koje se pojavljuju početkom osamdesetih godina, oštro se suprotstavljaju ovoj ideji, insistirajući na tome da je ključ lezbejstva upravo seksualna želja prema drugoj ženi, pokrećući pitanje radikalnih seksualnih praksi u lezbejskom odnosu, kakve su SM, butch/femme uloge, pornografija itd., što kasnije nalazimo na krajnje neočekivanim mestima kakva su hermetične filozofske konstrukcije teoretičarki poput Džudit Batler (v. Batler, Džudit (2001). Tela koja nešto znače, prev. Slavica Miletić, Samizdat B92, Beograd).
(
Neko je rekao feminizam?, str. 406-409)
danas, pak, imamo devojke koje vole devojke i to je to... čak ih vole na način muškaraca, bez trunke feminizma ( pa eto, i L word je potvrda 
) . lično sam bila feministkinja negde do 8. osnovne 
[/size]
cekala sam da postavis ovo