film PROFESORKA KLAVIRA
Poslato: 16 Okt 2006, 16:46
Film "La pianiste" austrijskog reditelja Michael Haneke-a adaptacija je pripovetke "The Piano Teacher' koju je napisala austrijanka Elfriede Jelinek (dobitnica Nobelove nagrade). Glavnu žensku ulogu igra Isabelle Huppert.
Da li ste gledali ovaj film? Šta mislite o njemu?
Novinar:
Da li ste upoznali Elfridu Jelinek, autorku romana na osnovu kojeg je napisan scenario za ovaj film?
Izabel Iper: Da, bila je na snimanju. Ona je veoma šarmantna, blaga žena. Ali iza njene blagosti nazire se velika duševna patnja. Igrom slučaja ili sudbine, upravo dok smo snimali ovaj film umrla je njena majka, sa kojom je živela. Njena majka je od onih žena koja se nikada nije pitala da li je moja kćerka srećna? Njoj je bilo dovoljno da ona bude najbolja, da bude savršena profesorka klavira, što je simbol društvenog uspeha. Važan je samo spoljni sjaj, uspeh, privid. A onda, kada se vrati kući, treba da istrpi ostarelu majku koja samoću utapa u alkohol, sedeći ispred stalno uključenog televizora koji uopšte nije ni gledala.
Novinar: Svakako, trebalo je i mnogo hrabrosti za ovakvu ulogu: da li ste bar na trenutak oklevali da je prihvatite?
Izabel Iper: Ne dešava se svakog dana da te neki reditelj pozove, ponudi ti da glumiš sadomazohistu i da zatraži da u tome odeš tako daleko. Iskreno govoreći, bolje što je tako, jer takve uloge počinju da bude mnoge sumnje. Kada sam pročitala scenario, pomislila sam: "Haneke je sigurno veoma hrabar kada može da mi ponudi jedan takav tekst"! Pre nekoliko godina ponudio mi je ulogu u filmu "Fanny Game" koji je potom doživeo veliki uspeh. Ali, ta uloga mi nije ležala. Sa likom Erike bilo je sasvim drugačije. Postojao je čitav jedan "romaneskni prostor" u koji sam mogla da pobegnem od realnosti. Svaki lik je uvek sačinjen od mešavine istine i fikcije. Što se istine tiče, nju istražujem do kraja i bez predrasuda, kao što sam to činila tumačeći brojne uloge žena ubica. Zatim postoji i mašta. U liku Erike mašta ima veliku ulogu.
Novinar: Gde prestaje zadovoljstvo u glumačkom poslu?
Izabel Iper: Postoji zadovoljstvo da postanete neko drugi, zadovoljstvo da oživite neku drugu ličnost. Da razvijete neki lik. Erikina tako teško dostignuta unutrašnja ravnoteža počinje da se narušava kada se jedan njen đak zaljubi u nju i počinje da joj se udvara. On je lep, mlad, veseo, stalno okružen devojkama i može da ima svaku od njih. Erika ne zna šta da radi, plaši se što želi nekog muškarca, a još više što je taj muškarac želi. To je za nju sasvim nova situacija koja potpuno uništava njenu samokontrolu i koja u isto vreme konačno može biti ostvarenje njenih ljubavnih i seksualnih maštarija. Ali ona nije sposobna da ima normalnu vezu, onakvu o kakvoj mašta. Zato svog ljubavnika uvodi u svoj tajni svet. "Već godinama želim da me neki muškarac pretuče… tako dugo sam te čekala", šapuće mu u jednoj sceni. Želi da mu nametne svoja pravila, piše mu šta želi da joj on radi, šta je zabranjeno, na koji način, traži sklad između svoje potrebe da gleda i želje da bude gledana. Ona je sebi dala pravo da ona gleda druge, ali ne i da bude gledana. A još manje da bude željena.
Novinar: Koje scene su vam bile najteže?
Izabel Iper: Tokom snimanja ovog filma morala sam da potpuno prevaziđem bilo kakvo osećanje stida i srama. Ovaj film je moj poklon filmskoj umetnosti. Moram, međutim, da dodam da mi teške scene nisu bile neprijatne. Film pokazuje nevidljivo. A reditelj je taj koji uz pomoć kamere treba da u glumcu otkrije skrivene emocije. Reditelj je voajer koji zbog posla krade delove duše svojih glumaca.
Da li ste gledali ovaj film? Šta mislite o njemu?
Novinar:
Da li ste upoznali Elfridu Jelinek, autorku romana na osnovu kojeg je napisan scenario za ovaj film?
Izabel Iper: Da, bila je na snimanju. Ona je veoma šarmantna, blaga žena. Ali iza njene blagosti nazire se velika duševna patnja. Igrom slučaja ili sudbine, upravo dok smo snimali ovaj film umrla je njena majka, sa kojom je živela. Njena majka je od onih žena koja se nikada nije pitala da li je moja kćerka srećna? Njoj je bilo dovoljno da ona bude najbolja, da bude savršena profesorka klavira, što je simbol društvenog uspeha. Važan je samo spoljni sjaj, uspeh, privid. A onda, kada se vrati kući, treba da istrpi ostarelu majku koja samoću utapa u alkohol, sedeći ispred stalno uključenog televizora koji uopšte nije ni gledala.
Novinar: Svakako, trebalo je i mnogo hrabrosti za ovakvu ulogu: da li ste bar na trenutak oklevali da je prihvatite?
Izabel Iper: Ne dešava se svakog dana da te neki reditelj pozove, ponudi ti da glumiš sadomazohistu i da zatraži da u tome odeš tako daleko. Iskreno govoreći, bolje što je tako, jer takve uloge počinju da bude mnoge sumnje. Kada sam pročitala scenario, pomislila sam: "Haneke je sigurno veoma hrabar kada može da mi ponudi jedan takav tekst"! Pre nekoliko godina ponudio mi je ulogu u filmu "Fanny Game" koji je potom doživeo veliki uspeh. Ali, ta uloga mi nije ležala. Sa likom Erike bilo je sasvim drugačije. Postojao je čitav jedan "romaneskni prostor" u koji sam mogla da pobegnem od realnosti. Svaki lik je uvek sačinjen od mešavine istine i fikcije. Što se istine tiče, nju istražujem do kraja i bez predrasuda, kao što sam to činila tumačeći brojne uloge žena ubica. Zatim postoji i mašta. U liku Erike mašta ima veliku ulogu.
Novinar: Gde prestaje zadovoljstvo u glumačkom poslu?
Izabel Iper: Postoji zadovoljstvo da postanete neko drugi, zadovoljstvo da oživite neku drugu ličnost. Da razvijete neki lik. Erikina tako teško dostignuta unutrašnja ravnoteža počinje da se narušava kada se jedan njen đak zaljubi u nju i počinje da joj se udvara. On je lep, mlad, veseo, stalno okružen devojkama i može da ima svaku od njih. Erika ne zna šta da radi, plaši se što želi nekog muškarca, a još više što je taj muškarac želi. To je za nju sasvim nova situacija koja potpuno uništava njenu samokontrolu i koja u isto vreme konačno može biti ostvarenje njenih ljubavnih i seksualnih maštarija. Ali ona nije sposobna da ima normalnu vezu, onakvu o kakvoj mašta. Zato svog ljubavnika uvodi u svoj tajni svet. "Već godinama želim da me neki muškarac pretuče… tako dugo sam te čekala", šapuće mu u jednoj sceni. Želi da mu nametne svoja pravila, piše mu šta želi da joj on radi, šta je zabranjeno, na koji način, traži sklad između svoje potrebe da gleda i želje da bude gledana. Ona je sebi dala pravo da ona gleda druge, ali ne i da bude gledana. A još manje da bude željena.
Novinar: Koje scene su vam bile najteže?
Izabel Iper: Tokom snimanja ovog filma morala sam da potpuno prevaziđem bilo kakvo osećanje stida i srama. Ovaj film je moj poklon filmskoj umetnosti. Moram, međutim, da dodam da mi teške scene nisu bile neprijatne. Film pokazuje nevidljivo. A reditelj je taj koji uz pomoć kamere treba da u glumcu otkrije skrivene emocije. Reditelj je voajer koji zbog posla krade delove duše svojih glumaca.
, odmah posle projekcije, i ako su!!!
