- 02 Sep 2009, 21:44
#1602117
– Kasniš!
– Znam. Sorry, faks…
– Znam.
– Šta ti radiš? Kako si provela dan?
– Celi dan na ovom netu… boli me više glava od ovog monitora… i, tako…
– Tražila si nešto?
– Ništa posebno… onako…
– Čekala si mene?
– Tebe sam čekala celi život…
– Znam.
***
– Kasniš!
– Znam. Izvini.
– Da, faks…
– Da, faks. Jesi me dugo čekala?
– Sreća tvoja pa nije hladno.
– Zna biti lepo vreme i u februaru.
– Na tvoju sreću. Kuda ćemo?
– Kuda ti želiš?
– Želim biti s tobom.
– Šetnja?
Klimnula sam glavom. Uostalom, zašto ne bismo šetale kada je vreme divno. Ovde je tako teško ,,uhvatiti” komad lepog vremena. Do pre nekoliko godina nisam verovala da u ovom delu sveta može biti tako hladno zimi, i tako maglovito. A, onda se izgleda klima urotila protiv mene i mojih istomišljenika i pokazala nam da može biti jako hladno i jako maglovito ako ona to poželi.
– O čemu razmišljaš?
– O klimi.
– Klimi?
– Da, klimi. O tome kako nas je nadigrala.
– Mislila sam da razmišljaš o meni…
– O tebi ne razmišljam – tebe volim.
– Ne razmišljaš o osobama koje voliš?
– Ljubav je stvar instinkta – nema tu mesta za razmišljanje.
Klimnula si glavom. Volela si moje ,,kvaziintelektualne” zaključke i razmišljanja o ljubavi i životu. O nama. Jer, bile smo upravo to: ljubav i život. Ja ne bih mogla postojati bez toga. Izgleda da sam i to izgovorila naglas, jer si se nasmejala i klimnula glavom. Super, slažemo se. Iako nismo daske.
***
– Kasniš!
– Znam.
– Nije ti to trebalo. Ionako su nervozni.
– Znam, sorry.
Konačno je trebala da upozna moje roditelje. Nije nam bilo nimalo lako sve to oganizovati, jer su moji uporno tvrdili kako nemaju vremena, kako već imaju isplanirano svako veče (a, i oni i ja smo znali da je to obična izmišljotina), kako ovo, kako ono. Na kraju sam odlučila da im kažem ono što sam možda trebala reći na početku ovog razgovora.
– Dobro, kako god želite, ali da znate da je ozbiljna veza u pitanju! Ako vam to do sada nije postalo jasno!
– Baš ozbiljna?
– Ne bih je dovodila kući da nije, zar ne?
- Sjećaš li se šta je mama rekla kada je ono imala histerični napad nakon mog outovanja?
– Joj, što i ti svašta pamtiš!
– Ni ja se ne sjećam šta sam rekla!
– Rekla si: ,,Nemoj da ti padne na pamet da mi dovedeš svoju devojku kući!”
Sećaš se toga? Oboje su odmahnuli glavom. Kog đavla se i ja peglam sa njima! Ako ne možeš zapamtiti šta si rekao u ključnom momentu života (pa makar to bilo i pre pet godina), kako mogu očekivati da ćeš zapamtiti išta od života?!
– Šta vi uopše pamtite, ljudi moji?
(rečenica koju sam odćutala. Bilo je i bez nje dovoljno tenzije u vazduhu. Sećam se da je moja razredna jednom nervoznom i agresivnom drugu iz razreda uvek govorila: „Svaka odćutana ti je zlatna!” Pa, možda je i ova moja. To ću verovatno skontati nekad posle.)
– Dobro, onda u petak!
– Nisi normalan! Ja je ne želim gledati u svojoj kući.
– Pre nego što se sada vas dvoje posvađate: zar ovo nije i moja kuća, pobogu?
– Reci joj u petak. Ja ću ovo već nekako srediti.
– Ma, šta ćeš ti srediti! Ovo je moja kuća i ja odlučujem ko će u nju ući! A, tebi, draga moja, ako se ne sviđa, izvoli izađi!
– Pa, i hoću! Tražimo stan već dve nedelje.
– Molim?!!!
– Molim?
– Nezahvalno derište! Samo gledaš kako ćeš se odseliti!
– Polako! Prvo večera u petak, a onda ćemo o toj selidbi, važi?
– OK. Idem je nazvati. Nadam se da će moći.
Oko pola sedam?
– Da…
– Ama, slušaj me, čovječe božiji! Zatvorila sam vrata. Neka dalje rešavaju sami. Ja sam svoje rešila.
***
– Kasni! Vidiš li ti da ta tvoja kasni?!
– OK, kasni, pa šta?! Doći će!
– Daj, smirite se!
Moja mama je majstorica glume. Ponekad mislim da je fulala svoje životno zanimanje. Ma, kakva elektrotehnika, moja mama je trebala biti prvakinja narodnog pozorišta. Onog koje sada uopše nema prvakinje. Uvek me je fasciniralo kako se dobro zna pretvarati da joj je drago što nekoga vidi, iako bi najradije okrenula glavu od te osobe na ulici. Koliko je samo puta odglumila da joj je drago da vidi pola svoje rodbine! A, tek kolega sa posla! Nimalo ne sumnjam da će i ovaj ,,test” savršeno lako položiti. Za sada sve ide po njenom uobičajenom planu: besprekorna šminka, još besprekornija odeća, ujeda sve oko sebe, ali kada začuje zvono na vratima (ovo koje upravo sada zvoni), osmeh se automatski navlači na lice, a boja glasa postaje pitoma i umiljata. Jedino šminka i odeća ostaju kao što su i pre bile.
– Pa, hoćeš li ti otvoriti već jednom?
– Ne želiš ti?
– Ti si bezobrazna koliko si teška!
– OK, otvaram! Želim ti samo razbiti tremu pred nastup!
(drugu rečenicu nisam izgovorila. Još jedan komad zlata u mojoj kolekciji.)
***
– Kasniš…
– Znam. Pomagala sam mami da opere suđe…
– Btw, večera je bila super!
– Reći ću mami…
– Btw, tvoja mama me mrzi!
– Ne mrzi te…
– Je li ti rekla nešto dok ste prale to suđe?
– Da, da to radim smotano kao i uvek!
– Hahahaha! Ozbiljno te pitam: je li rekla išta o meni? Ono, ,,znaš, ova tvoja djevojka… bla, bla, bla?”
– Ne, nije ništa rekla…
– Vidiš, mrzi me!
– Ne mrzi te…
– Samo me ne voli?
– …
– Dakle?
– Ne brini, ne bi te volela ni da si muško, u ovoj situaciji…
– Koja uteha!
– Ne znam tešiti ljude…
– Znam… primetila sam…
– Pa, eto… žao mi je…
– Nema veze, nikad mi se i nisu dopadale devojke koje znaju super tešiti… pardon, htedoh reći: lagati!
– Hahahaha!
– I, šta su rekli za preseljenje?
– Nismo pričali još o tome…
– Želiš li da ja dođem kada budete pričali?
– Ne znam…
– Ne znaš da li je trebam doći ili ne znaš da li trebamo živeti skupa?
– Oboje.
– Hej, neki dan si mi obećala da ćeš mi do kraja meseca sigurno donositi kafu i doručak u krevet… danas je 24…. šta bi sada sa tim?
– Obećala sam?
– Naravno. Sumnjaš u moje pamćenje?
– Reći ću im sutra. A, ti nazovi onu ženu i potvrdi da dolazimo popodne u stan.
– OK?
– Glupo pitanje: zašto mi nikad ne pričamo preko telefona u ove sitne sate?
– Ma, daj, telefon je tako hladan! A, i on služi za hitne slučajeve samo!
– Mislila sam da ćeš reći da služi samo zato da se konektuješ na net!
***
– Poranila si…
– Izvini… nisam znala da si tu…
– Došla sam samo pokupiti ostatak svojih stvari…
– Da… imaš neke knjige pored kreveta…
– Hvala, uzela sam ih već…
– Aha…
– Pa, idem ja sad…
– …
– …
– Pozdravi mamu!
– Bolje ne… taman te zavolela…
– U pravu si…
– …
– …
– O čemu razmiljaš?
– O klimi…
– Onoj koja nas je nadigrala?
– Onoj koja mi te odnela jedne letne noći…izvini…
– U redu je…
– Stvarno mi je žao…
– Znam, i meni je…
– …
– …
– Još uvek o klimi?
– Ne… Razmišljam o mom ,,blagu…”
– Blagu?
– Onom od ,,zlatnih” neizgovorenih reči…
– Ima ga puno?
– Previše…
– …
– …
– Zbogom.
– Zbogom…
***
Sedim za kompjuterom. Milion nepoznatih nick-ova u chat room-u. Diskonektujem se. Pisaću nešto. Na kraju krajeva, ja sam spisateljica – ja pišem! Da, to je ono što radim. Pišem. A, šta ako ne mogu pisati bez nje? Šta ako ne želim pisati bez nje? Bolje da ugasim kompjuter odmah i pokušam zaspati. Bez nje. Samo da kliknem „save”. Ja uvek spasavam svoje uspomene.
(sve sa balončićima).
