Znam da, precesto, BDSM predstavljam kao bajkicu (sto on nije uvek), i znam da su moji stavovi spram BDSM-a uvek obelezeni nekim romanticnim prelivom (jer on za mene to jeste, obzirom da sam ja takva), no, to nikako ne znaci da sam izbegla sva moguca losa iskustva koja BDSM donosi sa sobom.
Mozda je malkice predugacak uvod (preci cu i na poentu), no, nije mi bas lako izneti ovo sto nameravam. Losa iskustva su nesto sto nas oblikuje daleko vise i jace nego dobra iskustva, i losa iskustva ostavljaju trag u vidu trauma koje se jako tesko lece (ili, prosto, zanemaruju) i dovoljna je, nekad, jedna pogresna rec u pogresnom trenutku da se sve vrati i navede nas da od necega pobegnemo (jer jos uvek nismo sposobni da se sa time suocimo, a pitanje je hocemo li, ikada, i biti sposobni da se suocimo sa time).
Dakle, (a ovo je licno, prezivljeno iskustvo, i mislim da cu zauvek osecati posledice istog), u jednom trenutku svog zivota, nasla sam se u stanju u kome nisam bila sposobna da razmisljam cisto, razumno, mormalno. Mozda je to bila naznaka depresije, ne znam, no, nisam sedela kod kuce i "patila" za "boljim zivotom", nego bila u totalno (samo)destruktivnoj fazi, kada sam, apsolutno i potpuno, mrzela samu sebe, i jedino sto sam zelela je da me neko drugi mrzi jos vise.
U tom i takvom stanju, naisla sam na Domino osobu koja je zelela to isto. OK, to je, i inace, bilo njeno vidjenje BDSM-a, ja sam se, samo, u tom trenutku, savrseno uklopila u njene zelje.
Svakom sa strane je bilo jasno da ja nisam sasvim svoja. Meni nije bilo jasno. Njoj nije bilo vazno.
Necu ulaziti u sitne detalje (oni nisu ni bitni), ali, recimo samo da moji "limiti" nisu bili ono sto bi inace bili (i sto su mi danas), niti sam na njih gledala sa istim razumom sa kojim na njih gledam danas. Nije mi bilo bitno. Jednostavno nije (kada danas razmisljam o tome, ne, definitivno nisam bila normalna, ni po kojoj definiciji, cak ni po onoj najrastegljivijoj mogucoj).
Ja sam zelela da budem unistena. Ona je bio spremna da udovolji mojoj zelji.
Da li je sve bilo c? Jeste.
Ali, definitivno, o ss nije bilo nikakvog govora.
To sto sam se, u tom trenutku, savrseno uklopila u zelje ekstremnog sadiste, i sto meni nije bilo bitno sta se sa mnom desava, te sam na sve to pristala bez mnogo razmisljanja, nikako ne menja cinjenicu da, danas, ne mogu ni da zamislim bilo sta slicno. I ne mogu, danas, da razmisljam o tome kao o necem normalnom, a tada, ne da mi je bilo normalno, nego je bilo i zeljeno.
Sta bi bilo ss? Mozda to da je pokusala da mi pomogne da se izvucem iz stanja koje nije bilo moje normalno, uobicajeno stanje? Ali, ne, naravno da nije to uradila. Naprotiv. Podgrevala je i negovala takvo moje stanje, jer je to bilo ono sto je njoj odgovaralo, nju zadovoljavalo, ispunjavala je svoje zelje, i sve to pod maskom ssc-a, jer se ja nisam protiv toga bunila. Sa njene tacke gledista, sve je bilo u savrsenom redu. Sa moje tadasnje tacke gledista, sve je bilo u savrsenom redu. Sa moje sadasnje tacke gledista... Pa, ocigledno da je postojao razlog da pocnem da se "vracam sebi", i da krenem da se cupam iz svega toga, sto sam, na kraju, uspela, ali ne sama, vec uz tudju pomoc.
Imala sam neverovatnu srecu da, npr, cutting, ne spada u neku od njenih zelja, no da je spadao, mozda danas ne bih imala po deset prstiju na nogama i rukama...
Mene je to iskustvo naucilo necem ekstremno vrednom, a to je da pazljivo, vrlo pazljivo analiziram svaku Domino osobu sa kojom uspostavim kontakt, i cim mi se, makar i ucini da postoje neke naznake slicnosti, jednostavno zbrisem glavom bez obzira. Bolje spreciti nego leciti. Jer poznajem sebe dovoljno da znam da, ako se odnos "razradi", moji "limiti" padaju kao kula od karata (jer sam i takva). Ne mogu da zamislim sebe da udjem u bilo kakav BDSM odnos (ma koliko kratak ili ogranicavajuci bio) a da ne udjem u nega potpuno (jer mi inace nema smisla, i ni ne ulazim u nesto slicno), sa potpunim poverenjem i prepustanjem vodjstvu Domino osobi, odnosno, da verujem da zna sta cini uvek i u svakom trenutku, jer, ako cu ja voditi njene postupke i uticati na njeno ponasanje u samom odnosu i prema meni, onda... Ne, definitivno mi nema smisla to zvati BDSM-om.
I ne, definitivno ne smatram da je bilo sta sto i danas cinim, svodljivo pod pojam bilo kakve normalnosti, razumnosti, bezbednosti. Samo je prihvatljivo za mene. Spremna sam na tu dozu opasnosti, mogucnosti , mogucnosti mentalnog sjebavanja, i samo verujem da sam, danas, sposobna da odredim sa kakvim osobama ne treba da ulazim u interakcije a sa kakvim to mogu da ucinim (odnosno, NJIHOVI limiti su kljucni cinilac u svemu tome).
I ne, uopste se ne zanosim da se bilo koja Domino osoba pod kapom nebeskom moze svesti pod pojam totalno normlane osobe, niti se zanosim idejom da nekad, ponekad, mozda cesce, mozda redje, nece biti situacija u kojima cu dozvoliti da ucini nesto sto se ni u ludilu nece moci svesti pod pojam ssc-a (ne, definitivno ni pod ono trece, pod c), ali i na to sam spremna (samim tim, ponovo, ne mogu se svesti pod definiciju normalne osobe, jer se ponovo vracam na temu samodestruktivnosti, jace ili manje izrazene).
Poenta svega ovoga?
Lepo je imati ssc uvek u rezervi, kao mogucnost da nekom pokazes kako nista sto mi radimo nije strasno, jer, eto, imamo mi to ssc pravilo, i toga se pridrzavamo, samim tim, sve je u redu, i mozemo mirno da spavamo.
Ali, ako smo svi sasvim posteni, prema samima sebi pre svega (ostatak sveta je, ipak, samo ostatak sveta), onda prvo treba da razmislimo o tome da, ako mi sami nismo sane, kako bilo sta sto radimo moze biti sane? Samim tim, ako smo vec "ludaci", kako nam se moze verovati da radimo nesto sto je safe? Safe za nas same OK, ali safe uopsteno govoreci? Tesko, tesko...
Jedino mi je smesno, beskrajno smesno, sto ljudi pokusavaju da dokazu kako je njihovo ludo manje ludo od tudjeg ludo, pa samim tim prihvatljivije.
Heal the world...
Na ovom svetu svaka vreca nadje svoju zakrpu, i valjda je to jedino bitno. Sreca da je tako.
Raspraviti sve zamrsene puteve ljudske psihe, pronaci izlaze iz tog lavirinta... Neka je Bog u pomoci svakom ko se prihvati takvog posla.
