Bootstrap Framework 3.3.6

[Mars]

U ovom slučaju je tragičniji potpuni poraz i odsustvo pravde i što ona nije zadovoljena na drugi način - a ne ovako površno i banalno, na ulici.

[dzukela]

[/url]

Koliko moraš umobolan biti da bi pretukao 92godišnjeg starca, inače heroja NOB-a?

kakvo je ovo ludilo, uđem u politiku, vidim 2 teme, jedan glasa za nove/stare radikale, a drugi brani ubicu i komunizam.

ovo ko da je parodija od foruma.

[Mars]

Vidiš da smo u suštini - isti, gay i tehero ljudi!

[dzukela]

naravno, (možda) sa jednim i idem na kafe pauzu.
dokle god se ne pojavi neki "doktor", ili feminiziran.

[Sheytan]

Jovo Kapičić optužen da je ubijao sa 300 kilograma eksploziva


Podgorica – Jovo Kapičić neće moći mirno da šeta Crnom Gorom jer preživeli golootočani prete tužbama, a učiteljica u penziji Mira Mandić iz Bara najavila je da će Vrhovnom državnom tužilaštvu Crne Gore podneti krivičnu prijavu protiv penzionisanog generala zbog krivičnog dela ratnog zločina.

„U dogovoru sa mojim bratancem Andrijom Mandićem i drugim članovima porodice, a nakon knjige u kojoj se Kapičić hvali ubistvom Mandićeve grupe na Sinjavini, podneli smo protiv njega krivičnu prijavu Tužilaštvu Srbije. Delo ratnog zločina ne zastareva pa ćemo, u slučaju da se Jovo Kapičić preseli u Crnu Goru, istu takvu prijavu podneti i Vrhovnom državnom tužilaštvu Crne Gore”, rekla je za „Politiku” Mira Mandić.

U knjizi „Goli otoci”, Kapičić je, veličajući moć kojom je raspolagao kao ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, prema rečima Mire Mandić, lično izdao naređenje da se ubije šest ljudi na vrhu Vratlo, na planini Sinjavini, februara 1947. Među ubijenimabio je i njen otac, predratni sudija Vojnog suda Kraljevine Jugoslavije Miljan Mandić, u vreme rata komandant kolašinske brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini.

„Rukovodstvo KP Jugoslavije ubijalo je ugledne građane Crne Gore koji nisu simpatisali komunističke ideje. Poželjna meta ostrašćenih revolucionara, proletera, postali su intelektualci, kraljevi oficiri, državni činovnici, ugledni domaćini, sveštenici i svi drugi za koje se procenjivalo da predstavljaju temelj tradicionalnog društva kakvo je do napada Nemačke postojalo u Kraljevini Jugoslaviji.”

Mira Marić potom saopštava neverovatan podatak:

„Mene, moju sestru Milanku, moju majku i baku u februaru 1947, po naređenju Jova Kapičića, pripadnici Ozne koristili su kao živi štit dok su u pećini Vratlo pokušavali da ubiju mog oca. Po naređenju tog monstruma, o čemu je on delimično govorio nedavno, ubijen je moj otac, zajedno sa svojim saborcima, a mi ostali nosimo traume od kojih nas jedino smrt može osloboditi.”

„Ja sam tih dana 1947. imala četiri godine, a moja sestra dve. Vojska je opkolila pećinu u kojoj su se nalazili. I tada na scenu stupa tadašnji ministar unutrašnjih poslova Jovo Kapičić. Samo je on mogao osmisliti plan da se dovedu članovi porodica opkoljenih i da se koriste kao živi štit u pokušaju zarobljavanja ili likvidacije pripadnika nekadašnje Jugoslovenske kraljevske vojske. Doveli su čak i moju baku, staru 70 godina, majku u sedmom mesecu trudnoće, sestru i mene”, priča Mandićeva.

Po njenim rečima, Kapičić u knjizi saopštava da je „dovukao 300 kilograma eksploziva” i naredio da se pećina minira, a „eksplozija se čula do Berana”.

„Pored mog oca Miljana, u pećini su bili Janko, Dragutin, Milivoje i Mioljka Ilinčić, Miladin Knežević i Milorad Vuković. Jedini je Vuković preživeo eksploziju i posle 40 dana izašao iz ruševina, ali ga je nedugo nakon toga ubila tadašnja vlast”, dodaje Mandićeva.

Kao da stradanjima najbližih učiteljice Mire Mandić iz Bara nije bilo kraja.

„Meni su 1951. otrovali brata od četiri godine. To je po naređenju tadašnje kolašinske vlasti uradio doktor Šolomov. On mu je dao injekciju i kada više nije mogao da podnese teret tog zločina, pošao je i to ispričao Zorki Bećković, nakon čega je napustio Kolašin i odselio se za Sarajevo.”

Zbog muka koje su preživeli na Golom otoku, kao i na hiljade onih čije su kosti ostale u ovom kazamatu, njihovi potomci ali i još neki živi golootočki mučenici najavili su da će pred crnogorskim sudovima, i ne samo pred njima, potražiti pravdu da „Jovo Kapičić bude osuđen kao najveći ratni zločinac”.
Novica Đurić,
Politika

[Sheytan]

Отворено писмо Јови Капичићу

’АЈМО,ЈОВО НАНОВО

Друже, Јово, не замерите ми што Вам се на овакав начин директно обраћам, иако се не познајемо и иако сте доста старији од мене, али када покушавам да анализирам оно што Ви заступате у свом јавном и политичком деловању превазилази оно лично и више се не тиче особе већ се ради о идејама и принципима које следствено утичу на животе и судбине људи, народа и држава.

С тим у вези, ја и када пишем ове редове пред собом немам старца од преко деведесет година, нити Јова Капу, већ оно што Ви представљате или барем то покушавате. Када тако дехуманизујем мету својих речи онда и моје оружје постаје убојитије, перо у руци без икаквих стега може шарати по белини папира не марећи да ли ће својим врхом расећи некога или коме оставити вечити ожиљак.

Ја ни на који начин не желим да себе сврстам у ред оних који су се дрзнули да у мом престоном граду физички нападну човека, с леђа и у мраку, јер сматрам да су тиме бацили љагу пре свега на себе, а потом и на све нас који се насиља гнушамо и захтевам да се починиоци најоштрије казне.

Али, друже Јово, премлаћивање беспомоћних стараца није новина у нашем белом граду, поготово то Вама није страно јер када сте својим чизмама умарширали у Београд и чистили га од српске интелигенције и „сарадника окупатора“ нисте заобишли кућу војводе Петра Бојовића који је имао онолико година колико и Ви сада и кога су усред зиме 20.јануара 1945. партизани на смрт претукли јер су желели да га насилно иселе.

Да ли је разлог можда био његова подршка Југословенској војсци у отаџбини, јер сигурно сарадник окупатора није био, нити је имао било каквог активног учешча против комуниста? Па кога је један војвода требало да подржи ако не герилски покрет остатака војске Краља коме је дао своју заклетву?Ако сте га сумњичили за колаборацију и издајство-могли сте да му судите или да га интернирате до заједничког процеса првацима и сарадницима равногорског покрета које ћете одржати годину и по дана касније.

Ипак, све то не умањује моју жељу да Вас лицем у лице и у по бела дана, како доликује цивилизованим људима, суочим са неким чињеницама које би требало да антидотски делују на низ нетачности, а дајем себи за право да их квалификујем и као злонамерности које се не либите да употребите у сваком Вашем јавном наступу.

Кренимо редом.

Ваша теза да је Србија окупирала Црну Гору у јесен 1918. године једноставно може се узети условно и са дозом резерве поготово ако је износи човек који је био перјаница и ударна песница Комунистичке партије. Зашто Вас то у старту дисквалификује биће објашњено касније јер прво, да би се постигао темељан и свеобухватан приступ проблему треба размонтирати на делове постнаталног равојног пута Јове гаеташа.

Ви генезу оваквог чина на крају Првог светског рата налазите у српској политици коју је зацртао још пола века раније Илија Гарашанин у Начертанију којег су се као спољнополитичког креда држали сви српски владари све до данашњих дана.

Ако ми дозволите малу дигресију, ову Вашу тврдњу могу сматрати и као комплимент свом народу јер Срби, на жалост, ретко шта имају тако дуговечно у својој традицији сем цркве, академије и библиотеке.

А сврстати један политички или национални програм у ред ових националних институција које су преживеле у зуб времена је залудан посао јер Срби увек воле да историја почиње од њих што се јако добро уклопило у систем који сте Ви са оним горе поменутим чизмама успоставили.

Али чак и да претпоставимо да је тако, да Начертаније заиста представља у камене укласане српске хегемонистичке аспирације ка суседним народима и ако је оно почело да се остварује пре свега балканским ратовима, поставља се питање зашто је онда Црна Гора ушла у рат против Аутро-Угарске на страни Србије која је желела по раније утврђеном плану да је поништи и претвори је у српску провинцију?

Зар није логично да краљ Никола буде неутралан попут Петра Првог Петровића Његоша у време Првог српског устанка и да мудро сачека развој догађаја те заједно са Италијом у рат уђе уз савезничке гаранције за црногорску независност као и територијална проширења?

Који је ратни циљ Црне Горе био када је објављен рат моћној монархији?

Зашто је црногорски владар потписао капитулацију и напустио своју државу остављајући је без правног поретка на милост и немилост окупатору, а није се придружио српској војсци и краљу и у егзилу, као и они, наставио борбу за ослобођење? Зашто су савезници Црну Гору пред крај рата сматрали део Аустро-Угарске као што је то била и Хрватска? Нека ова питања остану отворена и неодговорена.

Што се окупације Црне горе тиче нека се истина о томе утврђује и на основу следећих података. Српска војска коју је предводио војвода Живојин Мишић, а диреткно командовао Драгутин Милутиновић ушла је у Црну Гору из правца Метохије и 5.новембра 1918. године заузела Цетиње.

Избори за Велику народну скупштину одржани су 19.новембра.

26.новембра на у народу познатој Подгоричкој скупштини донете су одлуке о присаједињењу Црне Горе Србији и детронизацији династије Петровић.

Међународна посматрачка комисија која је надгледала читав овај политички и државотворни процес дала је свој извештај 9. фебруара 1919. године у седам тачака:

1.Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не српске и њихов број у целој земљи није прелазио 500 људи;оне нису биле уплетене у изборе и збивања око побуне

2.Избори су били слободни пошто 500 војника и официра није могло да наметне своју вољу десетинама хиљада Црногораца

3.Избори су били демократскији него они практиковани у време владавине бившег краља Николе

4.Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којег држе за издајника земље

5.Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути италијанским агентима

6.У земљи је владао мир, кривци ће бити кажњени од стране редовних судова

7.Захтева се да одбегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералу Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војних намирница

Чак ни Ви у својим вишесатним казивањима нисте сигурни да ли се ради о класичној окупацији или о грађанском рату зеленаша и бјелаша где су ови други и политички и војно надјачали присталице протераног краља и у складу са својим циљевима Црну Гору укључили у састав Србије под круном Карађорђевића.

Шта је заправо био Божићни устанак?

Борба против српског окупатора или против оних црногораца који су имали другачији поглед на будућност своје отаџбине?

Такав поглед делио је и наследник краља Николе Михаило који је баштинио југословенске идеје и то оне које су се већ оствариле Видовданским уставом.

Да ли је заиста један батаљон српске војске могао да Црној Гори направи оно што није могла ни моћна Отоманска империја, ни Наполеон, ни Хабсбурзи?

Да ли је то било могуће без подршке народа и да ли је можда индикативна чињеница да су побуне зеленаша против бјелашких одлука престале оног тренутка када је краљ Александар постигао споразум са краљевином Италијом (1924.)?

Ако је црногорски народ онакав какав Ви желите да га представите, слободољубив, неустрашив, поносан, како је могуће да је „српску окупацију“ мирно трпео више од две деценије, а да су се неки зеленашки прваци, помиловани и аболирани милошћу југословенског монарха, добили официрске чинове или постали слуге владајућег режима?

Период који је уследио донео је међустраначке и међунационалне трзавице на релацији Београд-Загреб, октроисање устава и диктатуру, атентат на краља, намесништво као и константни спољашњи притисак од стране Италије, а касније и нацистичке Немачке.

Судбина Краљевине Југославије запечаћена је 6. априла 1941.

Ви себе, друже Јово, дефинишете као сина Црне Горе, а не комунизма.

Наглашавате своју љубав према црногорској традицији и опредељеност ка њеној независности и посебности.

Комунизам је, барем сада, две деценије после његове пропасти тако тврдите, био само начин и средство да се до те независности дође и да се рестаурира црногорска државност.

Ако је држава која је почивала не српском хегемонизму капитулирала 17. априла 1941. шта сте Ви као црногорски националисти у редовима Комунистичке партије радили све до 13.јула исте године.

Имали сте две опције.

Прва је да италијанског окупатора дочекате као ослободиоце из два разлога.Први је јер је тада ваша „матична наднационална држава“ СССР имала пријатељске односе са силама Осовине па је рушење Југославије која је била једна од варијанти Коминтерне за извођење Револуције на овим просторима могло бити дочекано са симпатијама.

Други је промптна намера италијанске краљице Јелене, иначе ћерке краља Николе, да створи нову црногорску државу која би била својеврсни тампон између фантомских творевина Велике Албаније и НДХ, а чиме би се васпоставила њена независност која је угашена 1918. године.

Друга опција је била да се одмах дигнете на оружје и осудите агресију на краљевину Југославију и да Ви у том злочину нећете да учествујете нити да на њему градите било какву државну или државоидну творевину која би своју судбину везала за чланице Тројног пакта.

Ви сте одабрали-ћутање.

Ово је само један од доказа да сте Ви пре свега били КОМУНИСТА, а не црногорски националиста јер сте се у критичном тренутку повели за директивама сопствене партије, а не за догађајима који су се тицали Вашег народа и државе.

За време Вашег ћутања створена је Независна Црна Гора која је настала на истим темељима као и НДХ, пре свега на антисрпству, па се сходно томе тако и понашала.Црна Гора је „дала“ Боку Которску Италији као што им је Хрватска „дала“ Далмацију, а за узврат је добила Санџак као што је Хрватска добила Босну.

Монарх који би владао оваквом Црном Гором требало је да буде Николин син Михаило, (Хрватска је требало да буде део италијанске краљевине), али он круну никада није примио.

Детаљ да је престолонаследнику Михаилу та круна нуђена док је био у заробљеништву у нацистичком логору код Франкфурта и да је од њега тражено да се врати на Цетиње не би ли стао на чело нове црногорске државе, а да је исту одбио истичући да је Србин и да је противник црногорског сепаратизма говори сам по себи.

За време Вашег ћутања прекрајале су се границе на Балкану и свако ко се сматрао „окупираним“ од стране српске солдатеске дочекао је своје ослободиоце са захтевом да се исправи ова вишедеценијска неправда, од Хрвата до Црногораца.

Када Ви проговарате?

Тек када ти исти „ослободиоци“ нападну СССР 22.јуна 1941.

Тек онда симултано почињу устанци комуниста по новоформираним, марионетским државама иако је Југословенска војска у отаџбини већ месецима „у рату“ са окупатором, ставља се на располагање Влади у егзилу, остварује прве контакте са Савезницима и не признаје априлску капитулацију већ наставља борбу до коначног ослобођења.

Зашто?

Зато што је земља нападнута, Југославија коју бране, краљ коме су положили заклетву и народ који доживљава невероватне репресалије од „бивше браће“.

Ви се на оружје дижете тек када је ТУЂА земља нападнута и борите се пре свега за Револуцију и за комунистички поредак, носио он независну Црну Гору са собом или не. Да ли је Јосип Броз у свом позиву на устанак 4.јула 1941. гарантовао послератно успостављање црногорске државности или се таква идеја озваничава тек две године касније?

Будимо искрени, Јово.

Нисте Ви на Пљевље кренули да би ослобађали Црну Гору већ сте били члан свејугословенског покрета који је са собом доносио ПРЕ СВЕГА промену политичког, класног, друштвеног, а не само државног (националног) уређења.

Комунисти никада и нису марили за остваривање било чијих националних интереса јер у својој сржи комунизам има изражен интернационални карактер.

13. јули јесте значајан датум у историји црногорског народа и дан вредан сваког поштовања и дивљења према храбрости коју су тада показали они који су узели оружје у руке и свој живот ставили на коцку у борби против окупатора.

Он је одабран из два разлога.

Први је-сећање на међународно признање Црне Горе на Берлинском конгресу 1878. године, а други је реакција на Петровданску скупштину где је озваничен квинслишки Протекторат.

Али, тај датум је био последица оног што је још раније било припремано у илегали јер се тадашњи комунисти могу упоредити са данашњим „спавачима“ који се на одговарајући знак „матице“ буде и спроводе диригована наређења.

Искористили сте народно незадовољство оправдано усмерено према ПРАВОМ италијанском окупатору и повели га у борбу за своје, али и туђе циљеве.

Да се народ заиста осећао окупираним под династијом Карађорђевић зар не би оберучке дочекао „своју“ краљицу Јелену Савојску, а италијанску војску као ослободиоце који му нуде и државу и територијалну сатисфакцију?

Насупрот томе, народ не мирује већ чека да неко политички и војно артикулише његово незадовољство и поведе га у борбу за слободу.

Народно ослободличка борба за циљ је имала ослобођење свих југословенских народа, а политичке и националне идеје формулисане су накнадно или су биле у другом плану. Држава која је била циљ ове борбе своје обрисе и свој зачетак добиће тек касније, а лутања и експериментисања на том путу што је узроковано дешавањима како на терену тако и на великим фронтовима било је све до краја рата.

Оно што Вас дискриминише као комунистичку ударну песницу да говорите о наводној окупацији Црне горе јесу ДЕЛА која су почињена у име идеологије коју сте и животом бранили. Наиме, много је сличности у „окупацији“ СРБИЈЕ 1944.-1945. са „окупацијом“ Црне горе 1918. године. Иако предуслови нису исти, последице су готово истоветне. У Србији после слома Ужичке републике утицај партизанског покрета био је јако мали, може се рећи занемарљив.

Да ли је разлог у српском традиционализму, приврженост монархији или у незапмаћеним нацистичким одмаздама које су насилно пацификовале хронично бунтовну Србију не може са сигурношћу тврдити. Ипак, партизани тек на руским тенковима улазе у Србију и уз помоћ идеолошког савезника не само да протерују нацисте и домаће издајнике већ паралелно успостављају нови систем који почива на сили.

Може се тврдити да су партизани била „народна војска“ и да је народ „одлучио“ за које циљеве се бори што је дефиисано кроз његова „представничка“ тела која су постала државотворна, уставотворна и законодавна (АВНОЈ). Може се такође тврдити да је партизански покрет имао легитимност српског народа у Хрватској и Босни, јер је у њему видео спас од усташког ножа (не заборавимо и обећане војвођанске равнице као послератни плен), дела хрватског народа такође јер су они кроз антрифашистичку борбу видели спас за своју домовину која је после рата требало да се нађе на губитничкој страни и да плати за сва злодела Павелићевог злочиначког режима.

Али, што се Србије тиче, или како га Ви једном назвасте србијански део српства, њему је комунизам био наметнут и он ни у једном његовом сегменту нема своје утемељење. Да би то предупредили комунисти су највеће послератне одмазде над цивилним становништвом (Блајбург је био освета над заробљеним „војницима“ НДХ) вршили управо по Београду и Шумадији.

Обезглавити српски народ тиме што ћете део интелигенције стрељати, део застрашити, а део ангажовати на своју страну био је самом почетак „окупације“.

Њено цементирање и ударање последњег ексера на сандук спрске државности и независности, исте оне коју Ви браните свим силама када је Црна Гора у питању, било је стварање друге Југославије и почетак антисрпске политике како несрпских тако и српских кадрова комунистичког Политбироа.

Ако је краљ Александар да би српски хегемонизам прикрио југословенством брисао све границе између народа којим је владао не дозвољавајући никакве назнаке сепарације, а појединима чак ни право на националну идентификацију све у име југословенства, онда је Јосип Броз ту направду исправљао на рачун српских интереса док је своје поступке прикривао халуциногеном флоскулом-братство и јединство. Повлачење републичких граница у партијским кабинетима, стварање две аутономије на територији Србије које ће временом бити све више одвајане од матице, толерисање албанског екстремизма и окретање главе над послератним етничким чишћењем српског становништва са Косова, упадљиви сензибилитет према било каквој назнаци српског националног идентитета било у политичкој, друштвеној или културној сфери и неселективно и понекад хистерично потискивање истог све је то карактерисало вишедеценијску владавину комунистичког Политбироа који није имао ни легалитет нити легитимитет да одлучује у име српског народа.

Оно што је за Вас била Подгоричка скупштина, то су за Србе биле одлуке АВНОЈ-а, с тим што је разлика у томе да су одлуке које су донете 1918. године а тицале су се директно судбине цроногорског народа и државе доносиле на територији Црне Горе и о њима су одлуцивали њени изабрани представници.Начин њиховог избора и њихов легитимит јесте дикутабилан, али је тешко оспорив.

Насупрот томе имамо АВНОЈ-ска заседања од којих је најзначајније друго 29.11.1943. у Јајцу (прво је одржано 26.11.1942. у Бихаћу, а треће 29.11.1945. у Београду) која су била одржавана ван територије Србије (прво и друго) и готово без икаквог њеног легитимног представљања, а одлуке донете на том заседању имале су експлицитне реперкусије по српски народ јер се ту одлучивало о унутрашњем уређењу послератне Југославије (пет конститутивних народа и шест федералних јединица) као и о српској династији Карађорђевић (забрана повратка до одржавања референдума о монархији или републици).

Детаљ да је Комунистичка партија Србије формирана тек 1944. године, а да су „два врха Ловћен и Дурмитор КПЈ-а“ како сте се сликовито изразили били Броз (Хрват) и Кардељ (Словенац) такође говори сам за себе.

Где има веће сличности окупацији?

Тамо где један народ кроз скупштинско заседање бира уједињење са Србијом, оно исто на које се тајно обавезивао и Књаз Никола са Књазом Михајлом, оно исто које су признавали и његови наследници, оно исто које је прихватила и међународна заједница сем империјалистичке Италије која је гаеташе користила за обрачун са новоствореном државом Јужних Словена и запоседање целокупне јадранске обале или стварање Југославије без питања и одобрења легитимно изабраних представника Србије који би и кроз ново друштвено уређење адекватно заштитили српске интересе не само територијално, већ и уз примерену сатисфакцију за злочине које су починили квинслишки представници „братских“ народа.

О свему томе одлучивали су други.

Пут којим се тада кренуло и који је додатно утабан Уставом из 1974. водио је неминовно провалији, а таква грбо рођена творевина на жалост морала је по некој сулудој балканској логици да се распадне у крви.

Једино где је сукоб избегнут било је раздруживање Србије и Црне Горе 2006. године.

И опет, као по неком правилу, када су се и по трећи пут Срби и Црногорци уједињавали априла 1992. године о томе у каквој ће држави живети питани су само Црногорци на референдуму и тада су већински одлучили да желе да наставе живот у заједничкој држави, а уместо српског народа то је учинило комунистичко руководство пресвучено у ново рухо, али са старим навикама.

Ви наводите да је црногорско руководство пред распад СФРЈ рушено на улици и да је из тог корита са прљавом водом избачена и црногорска независност. Или је то можда био сукоб две струје црногорских комуниста, исти онакав какав се десио у Београду на судбоносној Осмој седници где су „модерни кадрови“ знали како да зајашу националистичког коња и тако се одрже на седлу из кога су избацили окоштале, послератне политичке диносаурусе који су деловали дезорјентисано и у простору и у времену.

Такав избор на челу Ваше партије (која је само мењала име, али тиме не ни кадрове ни имовину) народ је потврдио на првим вишестраначким изборима (1990) и не само да им је дао легитимитет за њихове будуће политичке потезе већ је и сам аминовао стварање Савезне Републике Југославије кроз народни плебисцит.

За те и такве поступке Србија не може да сноси одговорност.

Иако Ви и сами најбоље критикујете свој народ, свесни свих његових мана-политичка незрелост, превртљивост, завист, тврдоглавост…тешко Вам је да признате да су Црногорци САМИ криви за оно што им се у односу са Србијом десило, а да се Србија већим делом ту понашала као добронамерни слон у стакларској радњи.

Да ли се ради о српском хегемонизму или о вештачком спинованом антисрбизма који се користи као погонско гориво за конституисане једне младе балканске демократије која се тешко прима и узиђује на темеље стара Црне Горе?

Да ли је нестабилност те грађевине последица наопаке српске политике према суседима или пак неприродност и нелогичност у насилном расрбљивању Црне Горе?

Ако већ тако пасионирано читате Његоша, да ли сте себи разјаснили чије цркве је он био владика иако је завладичен у Петрограду?

Из ког разлога је његов стриц свети Петар Цетињски хиротинисан у Карловцима?

Ако се позивате на краља Николу да ли Вас буни чињеница да је он био члан Уједињене омладине српске и да је управо он писац Српске Марсељезе „Онамо намо„ где пева о Призрену, Дечанима, Милошу… инекада народне химне у Црној Гори?

Да ли је тај вирус антисрбизма можда захватио и Ваш остарели организам или сте Ви извор и преносилац те заразе која данас хара Црном Гором јер како другачије протумачити Вашу аболициону понуду Крсти Поповићу црногорском колаборционисти и одметнику док сте према српским панданима показивали своју немилосрдност?

Како не препознајете и не реагујете на аболирање и правно и морално свих оних који су и у време фашистичке окупације себе огртали црногорским заставама као и на уздизање губитника Божићног устанка на пиједестал који им свакако не припада јер је управо горе поменути вођа те побуне и само годину дана после ње писао „да је Црна Гора земља где се чувала и сачувала искра слободе Србинове“, а десет година касније исказивао верност краљу Александру правдајући се да је побуна била одржавање заклетве дате црногорском краљу због чега је добио помиловање и официрску пензију?

Да ли се ипак радило о вишедеценијском сукобу династија, а не два народа нити две државе?

Да ли је и данас ово сукоб две елите која не умеју или не желе да нађу модел одрживе кохабитације која би спречила антагонизам међу грађанима обеју република?

Оптуживати Србију за окупацију, некритички и једнострано се освртати на владавину краља Александра, погрешна интерпретација комунистичког покрета у односу на нерешена национална питања, тендециозно, неосновано и рекло би се по инерцији оптуживање дежурног кривца Милошевића за настале промене и кризу у бившој СФРЈ са почетка деведесетих и бацање сенке или неправедно ослобођање одговорности других само због колегијалности у процесу добијања држава на рачун српских интереса не може Вас квалификовати као „лојалног“ и „добронамерног“ становника Србије, човека који би требало да буде мост између ове две државе, који би требало да буде амбасадор мира и пријатељства и који би својим искуством могао да допринесе смиривању тензија.

Национализам се увек показао као лисичија војска, тај неукроћени коњ зна да занесе својом снагом и лепотом, али седло увек на крају остане празно, а јахач са њега збачен у прашину или блато.

Он је брзоделујући халуциноген који изазива почетни делиријум, еуфорију, шизофрену стварност где све делује могуће, али после престанка дејства наступа период апстиненцијалне кризе, слабости и пропадања.

Црногорски „дилери“ би требало да знају последице свог експериментисања и да се полако спремају за ону критичну фазу када не могу да прате ритам разјарене, неукротиве звери.

Србија, као старији брат, уме да прашта, поготово онима које сматра део себе, али ране које се задобију од ближњих боле више и зарастају теже.

Ако и икада.

Александар Дикић,
Српски културни клуб

[Herald]

Јууууууу колико текста.

[Sheytan]

Slučaj Kapičić - priča o fašistima i antifašistima

Uvod

Verovatno nijedan pojedinac kod nas tako dobro predstvalja suštinu naše društveno-političke stvarnosti, kao što je to Jovo Kapičić. Ovaj 92-godišnji, penzionisani general JNA, narodni heroj SFRJ, general UDBE i jedan od upravitelja koncentracionog logora Goli otok, predstavlja bitan relikt predhodnog vladajućeg sistema u komunističkoj Jugoslaviji. Tom značaju doprinosi činjenica da je, pored svoje dugovečnosti, takođe veoma medijski i politički aktivan. Ta njegova aktivnost nam razotkriva mnogo toga, kako oko prirode režima u SFRJ, tako i oko prirode sadašnjih elita u Srbiji. Naime, iako u dubokoj starosti, Jovo Kapičić je prilično politički angažovan, on dobija podršku bitnog dela političkih i kulturnih struktura u našoj zemlji, što dosta govori o njima. Takođe treba zapaziti činjenicu da iako je bio pripadnik bezbednosnih struktura SFRJ, koje su trebale da se bore za očuvanje njenog integriteta, on je jedan od bitnih aktivista za dalje dezintegracione procese zemlje čiji je državljanin. Ovo ne samo govori o njemu, kao osobi, već i o prirodi bezbednosnih struktura čiji je bio zapovednik.

Pored toga, zanimljivo je njegovo pozivanje na srpski narod, dok sa druge strane prema istom, kao i prema njegovoj istoriji i državi gaji potpunu netrpeljivost i zavist. Sve ove pritivrečnosti nisu obeležje samo njega lično, već i velikog dela srpskih vladajućih elita, koje vode poreklo iz istog izvora kao i sam Kapičić. Zbog svoje velike prisutnosti u medijima, on je učinio da se istakne kao primer određenog vremena, ali i kontinuiteta tog vremena sa sadašnjošću. Naravno, daleko od toga da je on jedini primerak takve psihologije, ali ga je uporno i kontraverzno pojavljivanje u medijima učinilo najistaknutijim primerkom.

Ovaj tekst će se koristiti stavovima i famom oko Jove Kapičića, da bi pokazao pravu monstruoznu i licemernu logiku koja se krila iza naizgled idilične slike koja je stvorena o SFRJ, kao i cenu koja je morala biti plaćena za tu idilu. Kroz njegov lik će se pokazati kontinuitet koji strukture moći SFRJ imaju u sadašnjoj republici Srbiji, kao preostalom simboličkom otpatku te države. Takođe će se ukazati na korene rusofobije među velikim delom vladajućih političkih i kulturnih elita u Srbiji, kao i zanimljivoj činjenici o potiskivanju ćirilice unutar našeg društva, o čemu je već pisano u NSPM-u. Zar nije neobično da su glavni razbijači te iste SFRJ i inicijatori rata u njoj upravo članovi upravljačkih struktura te države? Kroz Jovu Kapičića, možemo posmatrati celu ideološku suštinu ne samo SFRJ, već i sadašnje nam države, što će biti ovde demonstrirano.

Posle fizičkog napada na Kapičića u centru Beograda, u medijima su počele da se prave neobične ideološke implikacije. U novinama se vrlo rado spominjalo kako je on „učestvovao u hapšenju Mihailovića“, uz neizbežno pozivanje na „četnike“, iako mu se kao „zaslugu“ pridaje i da je bio šef Golog otoka. Sam Kapičić je izjavljivao da je napadnut zato što je „partizan“ i „antifašista“, što valjda podrazumeva da su ga napali „fašisti“ i „četnici“. Nevezano za taj događaj, Vladimir Arsenijević je u svom tekstu za e-novine, prozvao „srpsku desnicu“ kao licemernu zbog osude Kapičića, povodom Golog otoka. Doduše, na kraju teksta ukazuje na zanimljivu stvar koja je ovde bitna.

Naime, iako je istina da je Kapičić učestvovao u hapšenju Mihailovića, on nije toliko poznat po tome, nego po Golom otoku. Pošto sam Kapičić i njegovi simpatizeri vole da prebacuju temu na simpatizere „četnika“ i „saradnika okupatora“, kada god neko hoće da osudi njegovu aktivnost na Golom otoku, ipak ostaje veoma bitno pitanje: kakve veze četnici ili desničari imaju sa Golim otokom?

Većina četnika i njihovih komandanata je bila likvidirana ili pohapšena pre stvaranja logora Goli otok, a stvaranje tog koncentracionog logora je imalo veze sa hapšenjem i likvidacijom upravo tih istih komunista, partizana, „antifašista“ i partijskih drugova Tita i samog Kapičića. Da li je npr. Vlado Dapčević, Cetinjanin, poput Kapičića, jedan od najpoznatijih predratnih komunista u Crnoj Gori, španski borac i partizanski komandant – „četnik“ ili „saradnik okupatora“? Upravo on je robijao ne samo na Golom otoku, već i po drugim zatvorima, a konačno je oslobođen robije 1988. god. Radi se o čoveku, koji je bio u zatvoru duže od nekih Hitlerovih saradnika. O čemu mi pričamo ovde? Koji je onda greh čoveka, koji je bio partizan, iskreni komunista i antifašista? Upravo u tome što je bio iskreni komunista.

Na ovome pada ne samo Kapičićeva priča o antifašizmu i partizanima, nego se razotkriva cela dijabolična propaganda koja traje i u 21. vek. Zašto su proganjani i zlostavljani pripadnici partizanskog pokreta, borci NOB-a i komunisti, ako su se oni borili samo protiv „fašista“, a bili tretirani na isti način kao i ti „fašisti“? Zašto je napravljen koncentracioni logor za jugoslovenske partizane i komuniste od strane komunističkog režima u SFRJ? Čak ni hrvatske ustaše nisu imale poseban koncentracioni logor u koji su slali svoje saborce.

Stvar je u tome što svako ko se nije slagao sa Titom, ili njegovom politikom, bio automatski izdajnik, bez obzira na to da li se borio na njegovoj strani ili ne. Posle rezolucije informbiroa, Titova Jugoslavija, kao komunistička zemlja, se okreće SAD i njenoj pomoći, dok okreće leđa drugim komunističkim zemljama. Tako imamo paradoks, da komunistički režim raznim donacijama održava kapitalistička velesila, dok je sa druge strane na ivici rata sa SSSR-om, koji je i omogućio konačno uspostavljanje komunističke vlasti u Beogradu i Jugoslaviji. Valjda je logičnije da komunisti budu saveznici sa drugim komunistima, nego sa kapitalistima? Nažalost, svako ko je ostao ideološki dosledan sopstvenim principima je nastradao, tako da su na kraju ostali samo potpuno prilagodljivi ljudi, lišeni bilo kakvih principa osim ostanka na položaju.

Dakle, mi ovde suštinski imamo odsustvo bilo kakve realne ideologije i principa, kao i svođenje cele suštine na odanost onome ko drži vlast (tj. Titu). Iako se Titovi ljudi ponose svojim borbama protiv četnika, ne vole da toliko spominju likvidaciju svojih drugova, poput Arse Jovanovića, načelnika generalštaba jugoslovenske armije i veterana partizanskog pokreta.

Pošto postaje jasno da je tom režimu bilo jedino bitno ko je za njega, nevezano za ideologiju (koja stvarno nije ni postojala), pada u vidu celokupno moralisanje o „neprijateljima države“, jer je to bila (i još uvek jeste) relativna kategorija. Najbolja ilustracija shvatanja morala Titovog režima su dva primera: sudbina četničkog vojvode Jezdimira Dangića i sudbina NDH legionara pod Staljingradom i njihovog komandanta Marka Mesića.

Naime, Jezdimir Dangić je, kao komandant JVuO formacija u istočnoj Bosni protiv ustaša, bio zarobljen od strane njihovih saveznika Nemaca 1942. i poslat u logor Strij u Poljskoj, u kojem je bio do 1944. god, kada ga oslobađaju poljski ustanici. Bio je jedan od komandanata tih ustanika protiv Nemaca. Potom ga hapse Sovjeti (kao i većinu nekomunističkih poljskih ustanika) i predaju Jugoslaviji, gde je streljan kao saradnik okupatora.

Sa druge strane, jedinice NDH legionara pod Staljingradom se predaju Sovjetima, menjaju stranu u ratu (naravno, posle predaje) i menjaju naziv u Prva jugoslovenska brigada[11], pred kraj rata stižu u Jugoslaviju, a brigada (sastavljena od bivših fašističkih legionara) dobija orden zasluga za narod. Marko Mesić[12][13], poslednji komandant „Ustaško-domobranske legije“ pod Staljingradom, umire 1982. u Zagrebu kao penzionisani pukovnik JNA, i borac protiv fašizma.

Takođe treba da uporedimo oba ova slučaja, sa već spomenutim Vladom Dapčevićem i njegovom nezavidnom sudbinom kao iskrenog komuniste, rusofila i partizana, bez obzira da li se neko ideološki slaže sa njim. Samim tim vidimo monstruozno - licemernu prirodu tog režima, kao i izrazito podlu psihologiju onih koji se pozivaju na „tekovine“ NOB-a. Sa kojim pravom neko ko ubija i zlostavlja borce protiv fašizma, oprašta fašistima i prima ih u svoje redove, ima pravo da se poziva na „antifašizam“?

Jasno je da je takav sistem mogao da stvori samo ljude najgorih moralnih osobina, koje kriju iza maske visokih moralnih ideala. Mi ovde imamo sistem, koji uništava i satire sve što je iskreno, dosledno i autentično, zarad načela odanosti političkoj moći. Talas razočarenja posledicama raspada Jugoslavije i romantizacijom perioda SFRJ, kao opštom posledicom trenutnog poniženja, je doprinelo ponovnom vaskrsu stare propagande o „narodnim neprijateljima“ i „slugama okupatora“. Primer ljudi koji su širili tu propagandu i od nje izvlačili ličnu korist su upravo ličnosti, poput Kapičića.

Informbiro i kulturna represija u Srbiji

Nedavno je na NSPM-u izašlo nekoliko izuzetnih tekstova[14][15][16], koju su se bavili zanimljivim kulturološkim fenomenom od velikog simboličkog značaja. Naime, radi se o procesu izumiranja i potiskivanja ćirilice u Srbiji, koja je pre 2. svetskog rata predstavljala praktično jedino pismo koje se ovde koristilo. Nešto slično je izvedeno i u Crnoj Gori. Zanimljivo je primetiti, da se isti slučaj nije dogodio u Makedoniji, gde se ćirilica skoro isključivo koristi za makedonski jezik. Odakle taj fenomen baš u Srbiji, posebno kad se ima u obzir da je Jugoslavija postojala i pre 2. sv. rata, a da ćirilica tada nije bila potisnuta u Srbiji, kao u SFRJ?

Ovaj fenomen najbolje objašnjava tekst Vasilija Kleftakisa, u kome je lepo statistički pokazano kada dolazi do primata latinice i naveo razloge za sistematsko istiskivanje ćirilice. Tu možemo videti da se početak drastičnog pada ćirilice u Srbiji poklapa sa periodom čuvene rezolucije Informbiroa i doba kada je Tito rekao čuveno „ne“ Staljinu , počevši od 1948. god. To se može primeti i po izdanjima knjiga u Srbiji (pa i ostatku Jugoslavije) od 1944-48. i od 1948-nadalje.

Zašto dolazi do te podudarnosti, možemo videti iz citata u tom tekstu: - Nepoznatog datuma 1950. godine, u susretu sa američkim ambasadorom DŽordžom Alenom, jugoslovenski ministar prosvete (Rodoljub Čolaković?), na ambasadorovo pitanje: „Pa, ako toliko želite da se odvojite [od Staljina/SSSR], zašto ne kažete da će se školovanje obavljati ćirilicom i latinicom, i da ćete postepeno eliminisati ćirilicu, kako biste pokazali da ste raskinuli sa Rusijom?“, odgovorio je: „Mi obezbeđujemo da sva deca u Jugoslaviji nauče latinicu, i to će postepeno, na duže staze, samo od sebe dovesti do toga.“[eliminacije ćirilice], što je dokazivalo da je to njegova politika na duže staze u odnosu na ovaj problem.

Sami Srbi i njihova kultura su bili previše „pro-ruski“ u vremenu posle rezolucije Informbiroa, a najveći broj „Informbirovaca“ su bili upravo Srbi (uključujući i Crnogorce), od kojih je velik broj zauzimao visoke rangove u tadašnjoj vojsci i partiji. Upravo ovde moramo videti zašto su, posle rezolucije Informbiroa, birani probrani kadrovi, koji nisu bili naklonjeni kako prema Srbiji, tako i prema SSSR-u i Rusima. Zato se ne treba čuditi, kako je crnogorski „zelenaš“ i osoba za izuzetno odbojnim stavom prema svemu što Srbija predstavlja, dospeo do elitnog položaja u srpskom društvu, tokom SFRJ.

Neprijateljske i strane elite u Srbiji

Često se ljudi ogorčeno čude transformaciji bivših komunista u zagrižene pobornike „evroatlantskih integracija“ i „zapadnih vrednosti“. Tako i kod Kapičića imamo slučaj da čovek, koji je praktično bio Titova desna ruka, završi u LDP-u i pokretu „Preokret“. Još je zanimljiviji slučaj Jovice Stanišića, načelnika Službe državne bezbednosti Srbije (1991-1998), tokom vladavine Slobodana Miloševića. Naime, ispostavilo se da je dotični radio i sarađivao kao glavni saradnik CIA-e u Srbiji, tokom većine tog perioda. Postavlja se pitanje, ako su elitni pripadnici obaveštajnih struktura ove zemlje radili za strane interese i koji su uticali na vođenje politike, koja je svesno išla na štetu interesa naše zemlje; koliko je onda stranih agenata na nižim instancama kod nas, koji rade na štetu naših interesa?

Nažalost, ovakva infiltracija stranog faktora u funkcionisanje ove zemlje ne vuče korene od raspada SFRJ i starog sistema, nego mu znatno prethodi. Upravo je ovde simbolički važan Jovo Kapičić (crnogorski protivsrpski „zelenaš“), kao progonitelj „pro-istočnog“ elementa u staroj državi, kao i predstavnik otuđenih elitnih struktura, koje postaju sve izraženije posle rezolucije Informbiroa.

Po američkim izvorima, saradnja između jugoslovenskog DB-a i CIA-e počinje od novembra 1950. godine i rezultat je Titovog „raskida“ sa Staljinom. Kao što se vidi iz datog linka, Jugoslavija i opstanak Titovog režima je bio prioritet od strateškog i simboličkog značaja za SAD. Ta saradnja je uključivala kako intenzivnu vojnu saradnju, tako i saradnju u propagandom ratu protiv SSSR-a. Nema nikakvih naznaka da je ta saradnja obaveštajnih službi obe zemlje uopšte prestala, tokom otopljavanja odnosa između SFRJ i SSSR-a, posle Staljinove smrti. Zaista, kad pogledamo kasniji period, poput mađarske revolucije 1956. i „Praškog proleća“ 1968. god, SFRJ je uvek bila na suprotnoj strani od SSSR-a. Zaista neobično za jednu, navodno komunističku zemlju.

SFRJ je takođe bila jedina zemlja tog tipa, koja je bila u vojnom savezu sa zemljama NATO-a, Grčkom i Turskom, kroz tzv. „Balkanski pakt“. Komunistička zemlja, koju su ekonomski i vojno održavale kapitalističke zemlje. Na neki način, može se videti da je SFRJ bila ideološki trojanski konj SAD-a, protiv Varšavskog pakta i drugih komunistikih zemalja. Možemo otići još dalje, pa tvrditi da je SFRJ bila suštinski pseudo-komunistička tvorevina, čije su vladajuće strukture bili aktivni saradnici američkih interesa u regionu, od čega su izvlačili korist za sebe. SAD-u je bilo u interesu da SFRJ bude razvijenija od ostalih komunističkih zemalja, kao primer kako zemlja može da napreduje ukoliko nije vezana za SSSR. Zbog toga su davani znatni krediti, dok je građanima omogućeno da rade na Zapadu (gastarbajteri). Ovde, naravno, imamo još jednu abnormalnost i nedoslednost, da državljani komunističke zemlje idu u kapitalističke države, da bi radili u kapitalističkim firmama.

Sve ovo je dovelo do perioda relativnog prosperiteta, koje se raspršilo kada to Zapadu više nije bilo u interesu. Stepen u kome su se vladajuće strukture u SFRJ sa lakoćom bacile u razbijanje zemlje, koju su navodno trebale da brane, kao i njihova saradnja sa stranim faktorom oko toga, možda predstavlja pravo raskrinkavanje prirode „ideologije“ i rukovodećih struktura te države. Kao što smo mogli da vidimo gore, iako se deo srpskog rukovodstva delimično opirao tom stranom mešanju, ipak možemo da vidimo da su ključne obaveštajne strukture u Srbiji bile u stanju kolaboracije sa SAD.

Sa obzirom da ta intenzivna saradnja (i kolaboracija) sa Zapadom, kao i služenje zapadnim interesima potiče iz vremena Informbiroa kada je Jovo Kapičić „žario i palio“, ne treba da se čudimo što taj isti podržava sve ono što zastupaju i zapadne zemlje. Sa obzirom da su sadašnje strukture moći u Srbiji rezultat nasleđivanja i prenošenja vlasti od njegovog doba, onda se ne treba čuditi što sada u Srbiji imamo ljude na rukovodećim mestima, koji zastupaju iste stavove kao Kapičić.

Iz intervjua sa Jugoslavom Ćosićem, jasno se vidi da Kapičić sebe uopšte ne poistovećuje sa Srbijom ili srpskim narodom, dok ponosno tvrdi za sebe da je „zelenaš“ i da radi za interese Crne Gore. Ovo ne bi bilo čudno da isti takođe i dalje živi u Srbiji i Beogradu, od koje dobija penziju. Takođe tu istu Srbiju napada za mešanje u crnogorske poslove, dok on smatra za samorazumljivo da kao samoosvedočeni tuđin se meša u unutrašnje stvari Srbije, kroz politički aktivizam. Doduše, njemu se mnogo toga može zameriti, ali se mora poštovati njegova otvorenost, koja je jako retka kod njegovih istomišljenika.

„Srbija je imala kralja i dinastiju, Srbija je imala armiju, Srbija je imala Crkvu, Srbija je imala sve ono što Jugoslavija cela nije imala zajednički. Sve je bilo u rukama Srbije. I to su Srbi držali kao u nekom velikom zanosu, u nekoj poziciji...vladajućoj. Pa su lepo uzeli pa su okupirali Crnu Goru, prisvojili je i od nje napravili provinciju.“ To je izjava Jove Kapičića, osobe zadužene za unutrašnju bezbednost SFRJ, pa samim tim i Srbije koja je u istoj bila sadržana. Iz ovog možemo videti ogromnu količinu zavisti prema Srbiji od strane vladajućih elita u SFRJ, kao i onoga što se krilo iza parole „bratstvo-jedinstvo“.

Treba videti da jedan bivši partizan i komunista, otvoreno tvrdi za sebe da je „zelenaš“. Pošto se zna da je otac Jove Kapičića bio crnogorski „zelenaš“, tj. sledbenik prognane dinastije Petrović, onda se vidi da Jovo smatra da se monarhistička lojalnost prenosi sa kolena na koleno, tj. po porodično-klanovskom principu, prisutnom u Crnoj Gori. Još je zanimljivije kako pripadnik bivše KPJ sebe smatra „zelenašom“, kada su isti bili (kako je već rečeno) sledbenici prognane dinastije? Kako to da navodni komunista bude sledbenik određene dinastije? Sam Jovo takođe je tvrdio da crnogorci nisu Srbi, već „nasleđe rimske imperije“, što ukazuje na prisutnu megalomaniju i narcisizam.

Pošto je sam crnogorski kralj Nikola smatrao sebe i svoj narod Srbima, ispada da Kapičićevi stavovi izlaze iz okvira odanosti crnogorskoj dinastiji i obnovi crnogorske državnosti, već se poklapaju sa stavovima Sekule Drljevića, saradnika NDH i fašističkog kolaboratora. Upravo ideja da Crnogorci nisu Srbi je produkt tzv. „crnogorskih ustaša“, poput Drljevića i Štedimlije i nije postajala u vremenu postojanja crnogorske kraljevine i dinastije. Stoga, po stavovima Kapičić je, suštinski gledano, blizak crnogorskim ustašama i rasistima, povezanih sa NDH, ali takođe po stavovima prema Srbiji, prvoj Jugoslaviji i srpskoj državi, skoro identičan sa hrvatskim ustašama.

Ukoliko uzmemo u obzir već spomenutu činjenicu, da je velik broj pripadnika NDH formacija prešao u partizane, od kojih su neki bili poznati „narodni heroji“, poput Velimira Škorpika, Rudija Čajeveca i Franje Kluza, ne treba se čuditi stavovima nekih bivših pripadnika KPJ. Šovinistička netrpeljivost prema Srbiji i srpskim tradicijama, skoro identična sa ustašama, kombinovana sa odanosti KPJ i Titu, predstavlja zanimljiv fenomen, koji je doveo do stvaranja tzv. „crvenih ustaša“. To je lepo moglo da fukcioniše u sistemu, gde je komunistička ideologija bila samo izgovor za manipulacije i pragmatizam, a ne odraz iskrenih komunističkih uverenja.

Kadrovi, poput Kapičića, su uveli oblik vladavine u Srbiji, koji je već bio zastupljen u Crnoj Gori, a to je vladavina po plemenskoj liniji. Eliminacijom kadrova iz Srbije i Crne Gore, naklonjenih SSSR-u i Rusiji, u Beogradu i Srbiji dominaciju preuzimaju prilagodljivi zelenaško-ustašoidno-komunistički elementi iz Crne Gore, koji su zaveli tribalni sistem nasleđivanja moći i uticaja, pod maskom komunističkog sistema. Zaista je zanimljivo videti, kako su potomci komunističkih kadrova, koji su preuzeli vlast u Srbiji, posle 1948. god, veoma visoko situirani u sadašnjoj finansijsko-kulturno-medijsko-političkoj hijerahiji u Srbiji. Ukoliko vidimo npr. porodicu Jove Kapičića, svako od njegovih potomaka je bio (i još uvek je) izuzetno uspešan i finansijski situiran. Ako to uporedimo sa SSSR-om, gde su potomci poznatih ličnosti, poput Georgi Žukova, vodili prilično skroman, apolitičan i anoniman život, onda možemo videti na kakvim nepotističkim i tribalnim osnovama je funkcionisao komunistički sistem u Srbiji.

Taj tribalni vladajući sistem, koga su de fakto u Srbiji uveli crnogorski komunistički kadrovi, zadojeni ustaškom doktrinom rasne i kulturne superiornosti u odnosu na „srbijance“, ne samo da nije oslabio posle raspada SFRJ, već se u potpunosti zacementirao u Srbiji, stvarajući poredak, koji je de fakto kombinacija elemenata feudalizma, nepotizma i sicilijanske „koza nostre“. Upravo su ti kadrovi bili avangarda stvaranja sadašnjeg sistema u Srbiji, zasnovanog na zemljačko-rođačkim osnovama. Svakako, da u sadašnje vreme ti elementi iz Crne Gore nisu jedini u sadašnjem klanovsko-nepotističkom sistemu, ali su upravo oni ti koji su uveli taj oblik fragmentacije unutar poretka u Srbiji. Tribalistička fragmentacija društva je zahvatila sve slojeve, od politike, preko ekonomije, do kulture.

Činjenica da ogroman deo vladajućih kadrova u Srbiji nije uopšte iz Srbije, kao i da prema Srbiji i Srbima uopšte, gaje skoro rasističku netrpeljivost, kao i da su veoma poslušni zapadnim interesima, ukazuje na ideološko-politički razvoj prikazan ovde. Naime, takvi ljudi i njihovi potomci smatraju Srbiju za svoj zasluženi plen, a ne za zemlju sa kojom se poistovećuju.

Svakako da ne treba sve ljude iz Crne Gore posmatrati kroz prizmu Kapičića i ljudi sličnih njemu, jer da budemo pošteni, od njegove ruke su upravo najviše nastradali drugi Crnogorci, upravo oni koji su držali do nekog principa. Ideološka politika KPJ u odnosu prema Srbiji i srpskom nacionalnom faktoru, naročito posle rezolucije Informbiroa, ukazuje na proces namerne negativne selekcije u svrhu sprečavanja i kočenja dominacije srpskog faktora u SFRJ.

Zaključak

Kako je moguće da toliki broj ljudi na rukovodećim pozicijama u Srbiji bude toliko strastveno protiv interesa zemlje u kojoj žive? Zar nije neobično da ti elementi daju veću podršku svojim odcepljenim zavičajima, nego zemlji u kojoj žive? Ovde treba sumirati nekoliko faktora:

- KPJ je formirana u opoziciji prema prvoj Jugoslaviji kao „velikosrpskoj tvorevini“, ali takođe prema srpskim državnim i monarhističkim tradicijama.

- Tokom 2. svetskog rata, najveći broj Srba unutar sadašnje Srbije je bio naklonjen monarhiji i JVuO, što potvrđuje i sam Kapičić u svom intervjuu Jugoslavu Ćosiću.

- Velik broj komunista iz Beograda i Srbije je bio likvidiran od strane Nedićevog režima.

- Srbi su bili najveći narod u Jugoslaviji, a KPJ je počivala na ideji uravnilovke među narodima Jugoslavije, tako da nijedan narod nema dominaciju.

- Posle pobede partizana, stanovništvo unutar Srbije (naročito Šumadije) je doživljavano kao kulačko i kontrarevolucionarno (zbog druge stavke).

- Većinu uticajnog komunističkog kadra u Srbiji, posle rata, su zbog napomenutih razloga činili Srbi izvan Srbije (uključujući Crnogorce).

- Velik broj pripadnika NDH formacija (naročito domobrani) se izvuklo kazne posle rata, zbog ideje „bratstva i jedinstva“ i postali sastavni deo nove države.

- U vreme rezolucije Informbiroa, ubedljivu većinu simpatizera SSSR-a su činili Srbi (uključujući Crnogorce).

- Na Golom otoku, Srbi su činili 44% od svih zarobljenika, Crnogoraca je bilo 21, 5%, Hrvata 16%, Makedonaca 5%, dok su ostatak činili preostali narodi i narodnosti tadašnje SFRJ[26]. Ukoliko Crnogorce vodimo kao Srbe, onda ispada da su Srbi činili 65.5% tadašnjih zarobljenika.

- Gore navedena činjenica, rusofilija, kao i ostale činjenice su činile Srbe veoma nepouzdanim novom režimu, koji daje prioritet suzbijanju i razbijanju srpskog faktora, radi stvaranja multinacionalne uravnilovke.

- Jedan od tih procesa je i stvaranje crnogorske nacionalnosti, kao različite od srpske i dovođenje u Srbiju proverenih kadrova (crnogorskih zelenaša-pseudokomunista i antisovjeta), revanšistički nastrojenih prema Srbima i Srbiji kao republici unutar SFRJ. Sa tim je bila u vezi i povećana titoistička idoktrinacija unutar Beograda i Srbije.

- Čistka unutar komunističkog sistema svih onih komunističkih kadrova, koji su radili u interesu Srbije i Srba unutar SFRJ, završno sa slučajem Ranković.

- Saradnja elita SFRJ i SAD, koja je uključivala saradnju obaveštajnih službi.

- Gledanje kroz prste izlivima hrvatskog i albanskog nacionalizma i separatizma (1969, 1972, 1981), kao i legalizacija tih nacionalizama kroz ustav iz 1974, čime je postavljen temelj razbijanja SFRJ i budućeg građanskog rata.

- Jugoslaviju su konačno razbili rukovodeći članovi SKJ, koji su plod Titoističkog poretka i selekcije.

- Opstanak antisrpskih elita u Srbiji tokom Miloševićevog perioda, kao i njihovo ponovo preuzimanje dominacije posle njegovog pada. Njihova saradnja sa istim onim stranim faktorima, kojima su služili tokom SFRJ.

- Država Srbija nije rezultat želje srpskih elita za samostalnom i suverenom državom, već je krajnji rezultat raspada SFRJ. Stoga sadašnja državu treba gledati kao otpadak i kontinuitet SFRJ, ne kao naslednika srpskih državnih tradicija. Sudbina i politika takve države je nastavak sudbine i politike bivše Jugoslavije.

Jovo Kapičić, na simboličan način predstavlja u jednoj ličnosti ceo ovaj proces, kao i objašnjenje beskonačne krize u kojoj se ovo društvo nalazi. Da bi jedno društvo moglo da napreduje, ono mora da ima elite kojima je stalo do napretka tog društva. Kada imate osvedočene i otuđene mrzitelje tog istog društva, kao vladajući sloj, jasno je da takvo društvo nema budućnost. Te elite nad Srbijom vrše krvnu osvetu (stvarnu ili simboličnu), zbog stvarnih ili umišljenih nepravdi, koje je Srbija navodno učinila nad njihovim zavičajima.

Iako Kapičić, često posle svojih tirada na račun Srbije i Srba, voli da kaže kako on u stvari izuzetno voli i poštuje Srbiju i Srbe, to zvuči skoro poput izjava američkih zvaničnika da „nemaju ništa protiv Iračana ili Srba“, u trenutku kada su razarali i ubijali te iste narode. Čovek koji optužuje srpski nacionalizam za razbijanje Jugoslavije, svesno prećutkujući MASPOK, periodične pobune Albanaca na Kosovu, atentate na jugoslovenske ambasadore i terorističke napade od strane hrvatske emigracije, ustav iz 1974, može da bude samo neko ko bezočno laže, pomračen mržnjom i „zelenaškom“ ljubomorom. Najsmešnije je što čovek koji je činio rukovodeći kadar u SFRJ, sada za promašaje tog istog kadra optužuje ljude koje su imali manju moć od njega. Sa takvim „prijateljima“ i elitama unutar Srbije, Srbima zaista nije potreban neprijatelj.

Petar Anđelković